PROCEDURA I REFORMA PRAVOSUĐA

Povodom poslednjih odluka Ustavnog suda o žalbama neizabranih sudija, predsednik Visokog saveta sudstva ukazuje javnosti na ozbiljne i složene sistemske pravne probleme u postupku opšteg izbora sudija.
 
Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine i kasnije donetim zakonima iz oblasti pravosuđa, nedvosmisleno i nesporno je stvoren ustavni i zakonski okvir za sprovođenje opšteg izbora sudija. Svim sudijama koje su u vreme izbora obavljale sudijsku dužnost, a koje nisu izabrane u postupku opšteg izbora prestala je sudijska dužnost po sili zakona. Zna se da je postojao opšti oglas za izbor na sudijsku funkciju, na kome su mogli učestvovati i kandidati koji se nisu nalazili na sudijskoj dužnosti, a mogli su da konkurišu jednako, ravnopravno i inicijalno. Da li treba koga podsetiti da je te zakone donela Skupština Republike Srbije na predlog Vlade Republike Srbije, a da je uloga VSS-a bila da takav tip izbora sprovede. Visoki savet sudstva ne beži od utvrđivanja sopstvene uloge u tome niti njegov predsednik, već upozorava na zaboravljene, skrivene i potisnute činjenice o pravnoj prirodi i uzrocima svega u vezi sa izborom koji je nastao mnogo pre osnivanja VSS-a i koji uopšte nije proceduralne prirode. Problemi su nastali pošto je donošenjem zakona o novoj mreži sudova, znači političkom odlukom broj postojećih sudijskih mesta smanjen u skladu sa evropskim standardom (broj sudija na 100.000 stanovnika), a na konkurs za izbor se prijavilo višestruko više kandidata od broja koji se bira. Među onima koji nisu izabrani bilo je i 800 zatečenih sudija kojima je na osnovu izričite odredbe zakona prestala sudijska dužnost.
 
Od tog trenutka i do dana današnjeg traje politička borba i sukob između vlasti (izvršne i zakonodavne) i nevladine organizacije koja je okupila i neizabrane sudije i koja uživa manje ili više otvorenu nekada jaču, a nekada slabiju podršku evropskih institucija. U tim raspravama i sukobima, još od upozorenja Venecijanske komisije na nacrt Ustava iz 2006. godine, pa sve do danas, tvrdi se da ni Ustavni zakon, ni drugi zakoni nisu smeli da predvide izbor, već reizbor i da je zbog toga čitav taj postupak trebalo da bude potpuno drugačiji (mogle bi konkurisati samo postojeće sudije, važila bi pretpostavka izbornosti, a samo suprotno bi se dokazivalo itd.).
 
Prateći razvoj događaja u vezi sa opštim izborom sudija, lako je bilo uočiti da od svojih stavova Evropa ne odustaje, a da domaća izvršna vlast nevešto, neodlučno i nestručno pokušava da delimično usvoji te zahteve. Rezultat svega toga su i nedosledno promenjeni zakoni iz ove oblasti, kao i niz nepisanih, neformalnih i drugih političkih dogovora, koji su sa predstavnicima Evrope u vezi sa tim postizani, a koje smo naknadno i delimično saznavali.
 
Dakle, do sada, jedini predlagači i donosioci suštinskih odluka u oblasti pravosuđa (izvršna i zakonodavna vlast), nisu otvoreno prihvatili navedene zahteve Evrope i na osnovu toga nesporno i jasno promenili svoje odluke. Sve do sada te suštinske odluke, ne samo da nije poništio ni Ustavni sud, već je u više navrata, i u različitim prilikama odbacio inicijative predlagača za ocenu ustavnosti i zakonitosti donetih akata ili je postupak obustavio zbog nepostojanja osnova za dalje vođenje postupka (videti odluke Ustavnog suda iz jula 2009, iz 2010, izdvojeno mišljenje predsednika Ustavnog suda prilikom donošenja odluke u predmetu Saveljić i obustave koje su donete u 2011 i sve do 2012. godine). Poslednja odluka Ustavnog suda dovodi do razrešenja spora. Ovom zbirnom odlukom kroz proceduralne nedostatke naknadno se izbor pretvara u reizbor i tako pokušava sakriti suština spora i donekle okrivljuje organ čija je uloga bila da donete propise sprovede. Znači na očigled i odjednom se, po mom mišljenju dogodila značajna promena političke odluke koja je izvedena nepodobnim načinom i sve se svodi na Visoki savet sudstva koji je sve vreme sprovodio zakone i poštovao donete odluke Ustavnog suda.