ПРОЦЕДУРА И РЕФОРМА ПРАВОСУЂА

Поводом последњих одлука Уставног суда о жалбама неизабраних судија, председник Високог савета судства указује јавности на озбиљне и сложене системске правне проблеме у поступку општег избора судија.
 
Уставом Републике Србије из 2006. године и касније донетим законима из области правосуђа, недвосмислено и неспорно је створен уставни и законски оквир за спровођење општег избора судија. Свим судијама које су у време избора обављале судијску дужност, а које нису изабране у поступку општег избора престала је судијска дужност по сили закона. Зна се да је постојао општи оглас за избор на судијску функцију, на коме су могли учествовати и кандидати који се нису налазили на судијској дужности, а могли су да конкуришу једнако, равноправно и иницијално. Да ли треба кога подсетити да је те законе донела Скупштина Републике Србије на предлог Владе Републике Србије, а да је улога ВСС-а била да такав тип избора спроведе. Високи савет судства не бежи од утврђивања сопствене улоге у томе нити његов председник, већ упозорава на заборављене, скривене и потиснуте чињенице о правној природи и узрoцима свега у вези са избором који је настао много пре оснивања ВСС-а и који уопште није процедуралне природе. Проблеми су настали пошто је доношењем закона о новој мрежи судова, значи политичком одлуком број постојећих судијских места смањен у складу са европским стандардом (број судија на 100.000 становника), а на конкурс за избор се пријавило вишеструко више кандидата од броја који се бира. Међу онима који нису изабрани било је и 800 затечених судија којима је на основу изричите одредбе закона престала судијска дужност.
 
Од тог тренутка и до дана данашњег траје политичка борба и сукоб између власти (извршне и законодавне) и невладине организације која је окупила и неизабране судије и која ужива мање или више отворену некада јачу, а некада слабију подршку европских институција. У тим расправама и сукобима, још од упозорења Венецијанске комисије на нацрт Устава из 2006. године, па све до данас, тврди се да ни Уставни закон, ни други закони нису смели да предвиде избор, већ реизбор и да је због тога читав тај поступак требало да буде потпуно другачији (моглe би конкурисати само постојеће судије, важила би претпоставка изборности, а само супротно би се доказивало итд.).
 
Пратећи развој догађаја у вези са општим избором судија, лако је било уочити да од својих ставова Европа не одустаје, а да домаћа извршна власт невешто, неодлучно и нестручно покушава да делимично усвоји те захтеве. Резултат свега тога су и недоследно промењени закони из ове области, као и низ неписаних, неформалних и других политичких договора, који су са представницима Европе у вези са тим постизани, а које смо накнадно и делимично сазнавали.
 
Дакле, до сада, једини предлагачи и доносиоци суштинских одлука у области правосуђа (извршна и законодавна власт), нису отворено прихватили наведене захтеве Европе и на основу тога неспорно и јасно променили своје одлуке. Све до сада те суштинске одлуке, не само да није поништио ни Уставни суд, већ је у више наврата, и у различитим приликама одбацио иницијативе предлагача за оцену уставности и законитости донетих аката или је поступак обуставио због непостојања основа за даље вођење поступка (видети одлуке Уставног суда из јула 2009, из 2010, издвојено мишљење председника Уставног суда приликом доношења одлуке у предмету Савељић и обуставе које су донете у 2011 и све до 2012. године). Последња одлука Уставног суда доводи до разрешења спора. Овом збирном одлуком кроз процедуралне недостатке накнадно се избор претвара у реизбор и тако покушава сакрити суштина спора и донекле окривљује орган чија је улога била да донете прописе спроведе. Значи на очиглед и одједном се, по мом мишљењу догодила значајна промена политичке одлуке која је изведена неподобним начином и све се своди на Високи савет судства који је све време спроводио законе и поштовао донете одлуке Уставног суда.