• Increase
  • Decrease
  • Normal

Current Size: 100%

Саопштење Високог савета судства

13
Јан
2011

Високи савет судства је у поступку општег избора поступао у складу са Уставом из 2006. године и на основу сета правосудних закона из 2008. године, а смернице за своје поступање у току општег избора судија нашао је у одлуци Уставног суда од 9. јула 2009. године.

Сталност судијске функције 
Уставни суд се у својој одлуци од 9. јула 2009. године већ изјаснио о питању сталности судијске дужности. Уставни суд је у тој одлуци утврдио да је новим Уставом престао да важи претходни Устав на основу којег је установљен систем судске власти у Србији и да је нови Устав извршио значајне промене у погледу вршења и организације судске власти и начина избора судија, укључујући и начин избора на сталну судијску функцију. У одлуци Уставног суда се наводи да нови Устав даје основа за закључак да је прекинута сталност судијске функције гарантована претходним Уставом из 1990. године, односно да свим судијама које не буду изабране на сталну судијску функцију, престаје раније стечена судијска дужност. У одлуциУставни суд такође наводи да се судска власт организује на сасвим други начин у односу на ранији Устав и да судијска функција која је стечена на основу ранијег Устава и закона није стална, да је то јавна функција која се стиче под одређеним условима и да је Високи савет судства једини надлежан да бира судије на сталну функцију. На овај начин обезбеђује се исти положај свим судијама на сталној судијској функцији у Републици Србији, тако што ће бити изабране од стране истог органа.Избор на функцију судије, према схватању Уставног суда не предстаља стечено субјективно право, већ се судијска функција, као јавна функција стиче и престаје на начин и под условима утврђеним важећим Уставом и законима који су донети на основу њега. Гаранција у смислу „стечених права“ не може бити када је реч о потпуно новом устројству мреже и организације судова, идентично новој надлежности судова заснованој на одредби Устава који је на снази. Уставни суд је констатовао да оспорене одредбе Закона о судијама нису несагласне Уставу из 2006. године, али ни Универзалној декларацији УН о људским правима и Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода. 

Конституисање првог састава ВСС 
Уставни суд је у својој одлуци од 28. маја 2010. године прихватио став да је ВСС конституисан на основу устава и закона о Високом савету судства као нов орган надлежан да, у складу са законом бира судије за трајно обављање судијске функције. Уставни суд је у својој одлуци од 28. маја 2010. године поводом одлучивања о жалби неизабраниог судије Зорана Савељића, изнео став да је ВСС конституисан на основу Устава и Закона о Високом савету судства као нов орган надлежан да, у складу са Законом бира судије за трајно обављање судијске функције, тако што је утврдио да је први састав ВСС конституисан избором пет од осам изборних чланова и три члана по положају, што је омогућило Савету да може да врши све послове из своје надлежности утврђене Уставом и Законом. Уставни суд је даље изнео да се легитимност рада једног државног органа остварује његовим конституисањем у пуном саставу. Међутим, у одлуци Уставног суда стоји да „различите околности могу утицати на то да поједини чланови који улазе у састав државног органа не буду изабрани у роковима предвиђеним Уставним законом и законом, што се и догодило приликом избора изборних чланова првог састава ВСС.“ 

Правни лек – право на жалбу неизабраних судија 
Уставном суду Основ за престанак дужности судијама које нису изабране у поступку општег избора судија налази се у одредби члана 101. став 1. Закона о судијама и одлуком Високог савета судства за судије које нису изабране само је констатована законска последица престанка судијске дужности. На одлуку Високог савета судства о престанку судијске дужности од 25. децембра 2009. године, законодавац није предвидео правни лек.Из Закона о судијама не произилази да судијска дужност престаје на основу појединачне, образложене одлуке која садржи индивидуализоване разлоге због којих одређено лице није изабрано,јер судијска дужност престаје судијама које нису изабране по сили закона, а не на основу одлуке Високог савета судства.Неизабране судије су имале право на уставну жалбу против одлука ВСС, као једино прописано правно средство. У тој ситуацији институт уставне жалбе, искоришћен је да се путем правних конструкција о повредама и ускраћивањем уставних права у ствари оспорава сам избор, а да се уопште не поставља питање заштите уставних права. Тачно је да према Закону о судијама, судије имају право жалбе Уставном суду против одлуке ВСС о престанку судије функције, али је Уставни суд пренебрегао чињеницу да се та одредба Закона примењује од 1. јануара 2010. године. Било је целисходно да Уставни суд уколико је сматрао да ставови који су изнети у одлуци од 9. јула 2009. године, нису јасни и да одредбе Закона о судијама, посебно прелазне и завршне на основу којих се спроводио општи избор нису у складу са Уставом и међународним стандардима, предложи Високом савету судства да се избор одложи. Да је Уставни суд тада рекао да судије у поступку општег избора, на основу Закона о судијама имају право на жалбу Уставном суду, Високи савет судства би такву одлуку поштовао, као што је и поштовао ставове Уставног суда од 25. марта 2010. године.