Поводом саопштења Уставног суда са 13. седнице која је одржана 11. јула 2012. године на којој су усвојене жалбе неизабраних судија, Високи савет судства даје следеће саопштење:

Из саопштења Уставног суда произлази да је Уставни суд преузео надлежност Високог савета судства (ВСС) да бира судије, чиме је нарушио Уставом утврђену самосталност и независност овог органа. Налажући ВСС да изврши избор подносиоца жалбе, Високом савету судства остављено је само да одреди суд за који се судија бира.
 
Изненађује да је Уставни суд тек сада, након разматрања великог броја жалби неизабраних судија и одржаних расправа, одлучио у једном предмету о више од 120 жалби, иако је такву одлуку могао да донесе много раније - од септембра 2011. године.
 
Надлежност Уставног суда може бити да оцени да ли су правила и одлуке о избору у складу са Уставом и законом, а о начелима и сличним теоретским категоријама није овлашћен да расправља и утврђује својом одлуком, без позивања на Устав и закон. Својом одлуком може поништити појединачну одлуку и акт зато што није сагласна тачно наведеној одредби Устава и закона. Не може преузети надлежност ВСС и суштински наложити проширење систематизације.
 
Подсећања јавности ради, указујемо на следеће битне чињенице у вези са поступком општег избора судија и преиспитивања одлука првог састава ВСС:
 
Високи савет судства спровео је поступак општег избора судија у Републици Србији сагласно Уставном закону и Закону о судијама, након што је Уставни суд 9. јула 2009. године одбацио иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредби Закона о судијама, којима је општи избор био прописан. Без ове одлуке не би био спроведен општи избор, што смо много пута до сад објаснили.
 
У образложењу одлуке Уставног суда наведено је да је нови Устав дао основа за закључак да је прекинута сталност судијске функције гарантована претходним Уставом из 1990. године, односно да свим судијама које не буду изабране од стране ВСС на сталну судијску функцију, престаје раније стечена судијска дужност. Против одлуке ВСС о престанку судијске дужности законодавац није предвидео правни лек. Судијама које нису изабране судијска дужност престала је по сили закона, а не на основу декларативне одлуке ВСС, којом им је утврђен престанак судијске дужности. Због тога су судије којима је престала судијска дужност могле да побијају ту одлуку само уставном жалбом.
 
Уставни суд је 25. марта 2010. године усвојио став којим је утврђено да неизабране судије имају право на жалбу Уставном суду, а да им судијска дужност престаје даном ступања на дужност новоизабраних судија на основу појединачне, образложене одлуке ВСС, која мора да садржи индивидуализоване разлоге због којих одређено лице није изабрано.
 
У складу са тим ставом, Уставни суд је наложио ВСС да измени оспорени акт или да достави одговоре на жалбе који ће садржати појединачне разлоге за престанак судијске дужности.
 
Уставни суд је имао могућност да, уместо што је утврдио наведене ставове, поништи одлуку ВСС о престанку судијске дужности неизабраним судијама, што је председник ВСС и предлагала тадашњем председинку Уставног суда. Међутим, Уставни суд то није учинио, па је ВСС поступајући по ставовима Уставног суда, написао одговоре на жалбе неизабраних судија, у којима су били индивидуализовани разлози за неизбор.
 
Међутим, Уставни суд је у својој првој одлуци од 28. маја 2010. године, у предмету неизабраног судије Зорана Савељића, изразио став да оспорена одлука ВСС није образложена на начин прописан законом и да ВСС није поступио по ставовима Уставног суда, односно да није донео појединачне одлуке о престанку судијске дужности подносиоцима жалбе. Тако је Уставни суд одустао од налога који је дао ВСС, чиме је цео поступак непотребно пролонгиран. Након тога, ВСС је 14. јуна 2010. године одлучио да за неизабране судије донесе појединачне одлуке са индивидуализованим образложењем.
 
У наведеној одлуци Уставног суда од 28. маја 2010. године поништена је одлука ВСС о престанку судијске дужности и наложено је ВСС да у року од 30 дана од дана пријема одлуке поново одлучи о пријави подносиоца жалбе. Уз ову одлуку, објављено је и издвојено мишљење садашњег председника Уставног суда, према коме Уставни суд није имао законског основа да ВСС наложи да у року од 30 дана поново одлучи о пријави подносиоца жалбе. Ово из разлога што не постоји оглас за избор на сталну судијску функцију већ само општи оглас за избор на судијске функције у свим судовима у РС, на коме су равноправно могли учествовати и кандидати који су се у време његовог расписивања налазили на судијској дужности. Поред тога, давањем оваквог налога прекорачен је и жалбени захтев подносиоца жалбе.
 
Након што је ВСС доставио Уставном суду појединачне образложене одлуке, Уставни суд је приступио заказивању расправа, на којима су у 42 предмета учествовали представници ВСС, међу којима су били и председник и чланови Савета. И тада је Уставни суд могао да поништи одлуке ВСС, али то није учинио, већ је учествовао са Министарством правде у писању измена Закона о судијама, које су касније донете и према којима су жалбе неизабраних судија постале приговори.
 
ВСС је, примењујући донете измене Закона о судијама, спровео поступак преиспитивања у складу са Правилима за примену Одлуке о утврђивању критеријума и мерила за оцену стручности, оспособљености и достојности, која је стални састав ВСС донео 23. маја 2011. године.
 
У поступку преиспитивања, након притварања једног члана Савета из реда судија и оставке другог члана Савета из реда судија, Високом савету судства постављено је питање постојања кворума за доношење одлука. Обављени су разговори са Стефаном Санином, генералним директором за проширење у Европској комисији, 31. јануара 2012. године, којом приликом је договорено да се Уставном суду достави једна одлука Савета донета у одуству два члана из реда судија (један у притвору, један поднео оставку). Иако је одлука достављена у кратком року, Уставни суд се по том питању није изјаснио.
 
Из свега наведеног, произлази да је ВСС све време поступао у складу са правосудним законима из 2008. године, изменама закона донетим крајем 2010. године, као и одлукама и ставовима Уставног суда, без обзира на појединачна издвојена мишљења појединих чланова Савета и судија Уставног суда.
 
Високи савет судства ће се по пријему одлуке Уставног суда конкретније изјаснити.