Мишљење о нацрту закона
Високом савету судства достављено је мишљење о Нацрту Закона о изменема и допунама Закона о Уставном суду грађанског одељења Врховног касационог суда од 02.09.2011.године. ,
Налазећи да постоји надлежност Високог савета судства прописана одредбом члана 13 алинеја 21 Закона о Високом савету судства, предлаже се да се Министарству правде да
М И Ш Љ Е Њ Е
Којим ће се предложити Министарству правде РС да у поступку предлагању Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду у члану 89 став 2 допуни тако што ће се иза речи „поништи појединачни акт“ додају и речи „осим судске одлуке“.
Врховни касациони суд указао је Високом савету судства да су у пракси све чешћи случајеви да Уставни суд ван уставом и законом прописаног поступка преиспитује судске одлуке, донете у свим степеним одлучивања у поступку пред судовима, па и одлуке Врховног касационог суда, па их у таквом поступку поништава. На тај начин мишљења смо да се грубо нарушава уставни поредак, а заснован на начелу поделе власти.
Прописом чија се допуна предлаже прописано је:
„Одлуком се уставна жалба усваја или одбија као неоснована. Кад Уставни суд утврди да је оспореним појединачним актом, односно радњом, повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, поништиће појединачни акт, односно забраниће даље вршење или наредити вршење одређене радње и одредити да се уклоне штетне последице у одређеном року. Одлука Уставног суда којом се усваја уставна жалба је правни основ за
подношење захтева за накнаду штете или отклањања других штетних последица пред надлежним органом, у складу са законом.
Одлука Уставног суда којом је уважена уставна жалба има правно дејство од дана достављања учесницима у поступку.“
Извршеним изменама процесних закона, а на основу усвојене Препоруке Савета Европе, да се у националном систему обезбеди потпуна заштита људских права и ефикасан правни пут за остварење тих права, тако што би као разлог за понављање поступка била и Одлука Уставног суда којом се у поступку по уставним жалбама утврди повреда или ускраћивање људског или мањинског права и слобода зајемчених Уставом у кривичном и парничном поступку, а што је и учињено.
Високи савет судства при давању овог мишљења полази од релевантних прописа који указују на управо овакво решење које се предлаже и то пре свега одредбе члана одредбе члана 143 и 145 Устава Републике Србије, а којима је прописано:
Врсте судова
Члан 143.
Судска власт у Републици Србији припада судовима опште и посебне
надлежности.
Оснивање, организација, надлежност, уређење и састав судова уређују се
законом.
Не могу се оснивати привремени, преки или ванредни судови.
Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији.
Седиште Врховног касационог суда је у Београду.
Судске одлуке
Члан 145.
Судске одлуке се доносе у име народа.
Судске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору
и пропису донетом на основу закона.
Судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле.
Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном
поступку.
Помиловањем или амнестијом изречена казна може се, без судске одлуке,
опростити у целини или делимично.
Из овог произилази, имајући у виду одредбу члана 3 Устава о подели власти, да се судска одлука може преиспитати само пред надлежним судом, у законом прописаном поступку, а да судске одлуке у највишој инстанци доноси Врховни касацони суд, као суд највишег степена, а да преиспитивање одлука и Врховног касационог суда, али и одлуке судова нижег степена, не може преиспитивати Уставни суд. Уставни суд о судским одлукама, као појединачним актима, се може у поступку по уставним жалбама, огласити само у констатацији повреде људског и мањинског права односно повреде права и слобода зајемечених Уставом.
Уставни суд је посебан државни орган дефинисан одредбом члана 166 и 175 Устава. Уставни суд се не налази у систему судске власти. Неуставним проширењем надлежности од стране Уставног суда долази се у ситуацију да Уставни суд у поступку по уставним жалбама постаје „привремени суд“, који је изричито забрањен одредбом члана 143 Устава, па у ad hoc ситуацијама поништава одлуке донете у вршењу судске власти, чиме се у великој мери уводи правна несигурност.
Аксиом је обезбеђење правне сигурности а коју стварају коначне и извршне судске одлуке. Измена и поништавање судских одлука може се вршити само у законом прописаном поступку, а као што је и предвиђено у институту понављања поступка. Утврђена повреда зајемченог права од стране Уставног суда, a priori не значи и другачије пресуђење у поступку, а искључиво је судско овлашћење да цени испуњеност услова у понављању поступка и другачијег пресуђења. При том мора се имати у виду да је у поступку пред Уставним судом, а поводом уставне жалбе, искључена контрадикторност, па се тиме и страни која је у правоснажном и извршном судском одлуком стекла неко право, искључује право расправности, те на тај начин и грубо крше основна права.
У битноме Високи савет судства даје ове разлоге Министарству правде, прихватајући у свему и разлоге дате у мишљењу грађанског одељења Врховног касационог суда који се у прилогу достављају и предлаже да се у поступку измене и допуне Закона о уставном суду допуни одредба члана 89 став 2 Закона на предложени начин, а налазећи да ће се тиме осигурати самосталност и независност судске власти.